Taj prodoran glas. Ono, u Areni se gase svetla, pocinje muzika, ali kada cujes taj prodoran glas sav se streses. Tako je meni bili svojedobno na koncertu Tonija Cetinskog.
Uh budim se ja pre nekoliko meseci, trljam oci, kuvam kafu palim net, ulazim u dnevne novine kad imam sta da vidim. PONOVO koncert Il Diva u Areni. Protekle, cini mi se, cetri godine koliko je proslo od njihovog poslednjeg koncerta, ja davim sve zive ljude oko sebe kako cu sve pare dati samo da ih uzivo cujem, jer tada nisam imala kinte. Tako sam srecna bila. Kao da ce u kucu da mi dodju. Odmah sam ih pustila da mi sviraju na kompu. Narednih 5 dana sam ih slusala i svim ljudima probijala glavu kako cu da idem. Kad ono... Odem ja da vidim koliko kostaju karte... Stresla sam se. Sve i da imam te pare, a nemam ih, ne postoi teoretska sansa da posetim to dogadjenje. Ni najmanja.
I tako se covek ponada da ce ponovo doziveti taj predivan osecaj koji ti samo tako mocni glasovi stvore. Al sta da se radi. Moracu da se zadovoljim slusanjem kod kuce. Druga opcija je da setam oko Arene. Mozda ih i cujem. Mozda me puste :))) Ih da je bar na uscu pa da slusam kroz prozor. Ovako je mozda najbolje da nadjem sponzora... Pod pokroviteljstvom npr Coca Cole, ja sam otisla na koncert...
Нема коментара:
Постави коментар