Samo neka neresena zivotna pitanja

Je li tesko reci plasim se? Da li mi stvarno ikada u zivotu dovoljno odrastemo da postanemo spremni na prihvatanje svega onoga sto on nosi sa sobom? Da li smo ikada dovoljno odrasli da izgubimo nesto najvrednije? 

Sve cesce se pitam zbog cega tek onda kada se desi nesto bolno, tesko, razarajuce, sto ne da mira, mi sebi kazemo: e sada sam stvarno okusio/la zivot? Hocemo li ikada znati da vrednujemo dovoljno sve one lepe trenutke? Hocemo li uvek zaliti za necim i misliti da smo mogli vise? I zbog cega sa strepnjom docekujemo sve ono lepo plaseci se da ce ubrzo doci nesto bolno? Na sta nismo spremni... I nikada necemo biti... 

Kuda i kome odose one suze, oni nemiri i dani?

Setnja. Tako prokleto prija. Mada i u mislima, u nocnim satima kada ni luda sama ne bih izasla. A tako je potrebna.

Setam. Duva vetar, onaj jaki od kojeg nista oko sebe ne cujes, samo sebe. Kada setas sam, jos po ovakvom vetru, radis to zbog svojih misli. Prelistavas ih. Sortiras. Udubljujes u one sto najvise muce, one koje tesko mozes da razumes. 

Koliko ste bitni nekome? Da li je to verovanje na rec, osecanje emocija i vibracija sa suprotne strane, pa procenjivanje? Jer, ako vama pedstavlja uzitak, da u bilo koje doba dana, pored bezbroj obaveza i briga nekome pruzite znak paznje, jer sta god vam se desavalo vama je ta osoba potrebna. Ne u vidu usluge, vec u vidu da cujete samo glas, da znate da je dobro, da osetite brigu, da osetite paznju. Vi jednostavno mislite na nju, vi brinete. Da li je to pogresno? Lose? Kakvo je to ako vi prizeljkujete ili mozda bas zelite ili ocekujete to isto od te druge osobe. A, ako jos otvoreno kazete sta vas muci i sta zelite, a nerazmisljanje i nezainteresovanost se i dalje periodicno ponavlja. Zavisno od situacije. Da li je to trenutak da se zapitate kakva su osecanja sa druge strane? Ili se to samo pripisuje onoj: ,,Nismo svi isti''??