Opsteprihvacena vrlina

U nekoliko navrata procitah, negde, ako je ne posedujes losiji si covek, manje vredan. Kazu, takodje, recimo u narodu, ne moze sa sobom nista lose nositi, cak suprotno. Veoma cenjena. Prica se, opet u narodu, ako te karakterise svaki vid suzivota cini ti laksim, prijateljstvo otvorenijim, ljubav iskrenijom.

Ma izem ti toleranciju. Dovodi te do toga da sto si tolerantniji to se vecom budalom cinis. Nista nije dobro kada ga ima previse. To je definitivno slucaj i sa tolerancijom, koliko god savrsena bila. Sto si tolerantniji, to su vece sanse da te zivot, onako poseteno, opece. Da te iskoriste. Tvoju toleraciju druga strana mora da zasluzi.

U surovosti zivota i prezivljavanja ona se priva iskoriscava. Tolerantni medju prvima padaju i to bas zbog onih svojih najblizih, najcenjenijih, najvoljenijih prema kojima i jesu najtolerantniji. Zato je treba dozirati da ne padnes. Svaki pad nosi rizik da se nikada ne vratis na staro i moze potpuno promeniti zivot. 

Opet Il DIvo i opet bez mene...

Taj prodoran glas. Ono, u Areni se gase svetla, pocinje muzika, ali kada cujes taj prodoran glas sav se streses. Tako je meni bili svojedobno na koncertu Tonija Cetinskog. 

Uh budim se ja pre nekoliko meseci, trljam oci, kuvam kafu palim net, ulazim u dnevne novine kad imam sta da vidim. PONOVO koncert Il Diva u Areni. Protekle, cini mi se, cetri godine koliko je proslo od njihovog poslednjeg koncerta, ja davim sve zive ljude oko sebe kako cu sve pare dati samo da ih uzivo cujem, jer tada nisam imala kinte. Tako sam srecna bila. Kao da ce u kucu da mi dodju. Odmah sam ih pustila da mi sviraju na kompu. Narednih 5 dana sam ih slusala i svim ljudima probijala glavu kako cu da idem. Kad ono... Odem ja da vidim koliko kostaju karte... Stresla sam se. Sve i da imam te pare, a nemam ih, ne postoi teoretska sansa da posetim to dogadjenje. Ni najmanja.

I tako se covek ponada da ce ponovo doziveti taj predivan osecaj koji ti samo tako mocni glasovi stvore. Al sta da se radi. Moracu da se zadovoljim slusanjem kod kuce. Druga opcija je da setam oko Arene. Mozda ih i cujem. Mozda me puste :))) Ih da je bar na uscu pa da slusam kroz prozor. Ovako je mozda najbolje da nadjem sponzora... Pod pokroviteljstvom npr Coca Cole, ja sam otisla na koncert... 

Moguce - Nemoguce

Skoro sam procitala, ili cula, nije ni bitno jer ne znam osobu cijom cu se recenicom posluziti (ako zaluta na moj blog ja joj se izvinjavam ali sumnjam da ce se to desiti), ali cisto da se zna da ta recenica nije moja, da se covek ne menja i da je suludo ocekivati od sebe ili nekog promenu. On se prilagodjava datoj situaciji ali se uvek kad - tad vrati na staro. 

Uh zgrozila sam se ovim. Mnogo mi morbidno zvuci. Mislim nije da od sebe ocekujem savrsenstvo, ali stvarno postoje odredjene osobine koje posedujem koje pod hitno zelim da promenim i zgrozava me i pomisao da je to nemoguce. Nije da ocekujem da sutra budem osoba sa svim osobinama koje zelim da posedujem, ali neke stvari stvarno, istinski zelim promeniti. Je li to moguce??? Ne zelim ni da znam da nije! Da prestanem da se trudim??

Mrzim kod sebe nesposobnost da u nekim trenucima budem hladnokrvna i sebicna. Moras zbog sebe! I mrzim sto isterujem pravdu i sto me TOLIKO boli nepravda. Jbt ( da prostite na izrazu) ali to je realno sizifov posao. I kako ne mislim na sebe kada treba da mislim i kako spontano ne zivim zivot stvarno shvatajuci sta su prioriteti?? I to sto se nerviram do tolikog pada imuniteta da me sve moguce bolesti strefe u sekundi, a drze mesec dana. I sve ovo sto sam navela je 5 % onoga sto zelim da promenim. I grozi me cinjenica da je to nemoguce.

 Nisam nezadovoljna sobom i ne zelim savrsenstvo ali ne zelim ni da verujem u gore pomenutu tvrdnju. I zbog cega je ona na mene ostavila toliki utisak?? Mozda mi jednostavno u malom mozgu stoji da je to realnost. Ali ja cu se i dalje boriti za promenu. I hocu li vise prestati da budem veciti optimista???  Izgleda da necu!

Samo neka neresena zivotna pitanja

Je li tesko reci plasim se? Da li mi stvarno ikada u zivotu dovoljno odrastemo da postanemo spremni na prihvatanje svega onoga sto on nosi sa sobom? Da li smo ikada dovoljno odrasli da izgubimo nesto najvrednije? 

Sve cesce se pitam zbog cega tek onda kada se desi nesto bolno, tesko, razarajuce, sto ne da mira, mi sebi kazemo: e sada sam stvarno okusio/la zivot? Hocemo li ikada znati da vrednujemo dovoljno sve one lepe trenutke? Hocemo li uvek zaliti za necim i misliti da smo mogli vise? I zbog cega sa strepnjom docekujemo sve ono lepo plaseci se da ce ubrzo doci nesto bolno? Na sta nismo spremni... I nikada necemo biti... 

Kuda i kome odose one suze, oni nemiri i dani?

Setnja. Tako prokleto prija. Mada i u mislima, u nocnim satima kada ni luda sama ne bih izasla. A tako je potrebna.

Setam. Duva vetar, onaj jaki od kojeg nista oko sebe ne cujes, samo sebe. Kada setas sam, jos po ovakvom vetru, radis to zbog svojih misli. Prelistavas ih. Sortiras. Udubljujes u one sto najvise muce, one koje tesko mozes da razumes. 

Koliko ste bitni nekome? Da li je to verovanje na rec, osecanje emocija i vibracija sa suprotne strane, pa procenjivanje? Jer, ako vama pedstavlja uzitak, da u bilo koje doba dana, pored bezbroj obaveza i briga nekome pruzite znak paznje, jer sta god vam se desavalo vama je ta osoba potrebna. Ne u vidu usluge, vec u vidu da cujete samo glas, da znate da je dobro, da osetite brigu, da osetite paznju. Vi jednostavno mislite na nju, vi brinete. Da li je to pogresno? Lose? Kakvo je to ako vi prizeljkujete ili mozda bas zelite ili ocekujete to isto od te druge osobe. A, ako jos otvoreno kazete sta vas muci i sta zelite, a nerazmisljanje i nezainteresovanost se i dalje periodicno ponavlja. Zavisno od situacije. Da li je to trenutak da se zapitate kakva su osecanja sa druge strane? Ili se to samo pripisuje onoj: ,,Nismo svi isti''??