Setnja. Tako prokleto prija. Mada i u mislima, u nocnim satima kada ni luda sama ne bih izasla. A tako je potrebna.
Setam. Duva vetar, onaj jaki od kojeg nista oko sebe ne cujes, samo sebe. Kada setas sam, jos po ovakvom vetru, radis to zbog svojih misli. Prelistavas ih. Sortiras. Udubljujes u one sto najvise muce, one koje tesko mozes da razumes.
Koliko ste bitni nekome? Da li je to verovanje na rec, osecanje emocija i vibracija sa suprotne strane, pa procenjivanje? Jer, ako vama pedstavlja uzitak, da u bilo koje doba dana, pored bezbroj obaveza i briga nekome pruzite znak paznje, jer sta god vam se desavalo vama je ta osoba potrebna. Ne u vidu usluge, vec u vidu da cujete samo glas, da znate da je dobro, da osetite brigu, da osetite paznju. Vi jednostavno mislite na nju, vi brinete. Da li je to pogresno? Lose? Kakvo je to ako vi prizeljkujete ili mozda bas zelite ili ocekujete to isto od te druge osobe. A, ako jos otvoreno kazete sta vas muci i sta zelite, a nerazmisljanje i nezainteresovanost se i dalje periodicno ponavlja. Zavisno od situacije. Da li je to trenutak da se zapitate kakva su osecanja sa druge strane? Ili se to samo pripisuje onoj: ,,Nismo svi isti''??
Нема коментара:
Постави коментар