Je li tesko reci plasim se? Da li mi stvarno ikada u zivotu dovoljno odrastemo da postanemo spremni na prihvatanje svega onoga sto on nosi sa sobom? Da li smo ikada dovoljno odrasli da izgubimo nesto najvrednije?
Sve cesce se pitam zbog cega tek onda kada se desi nesto bolno, tesko, razarajuce, sto ne da mira, mi sebi kazemo: e sada sam stvarno okusio/la zivot? Hocemo li ikada znati da vrednujemo dovoljno sve one lepe trenutke? Hocemo li uvek zaliti za necim i misliti da smo mogli vise? I zbog cega sa strepnjom docekujemo sve ono lepo plaseci se da ce ubrzo doci nesto bolno? Na sta nismo spremni... I nikada necemo biti...
Нема коментара:
Постави коментар